Преносимо у целини говор председнице Владе Ане Брнабић на комеморативној академији поводом Међународног дана несталих у Скупштини града Београда:

"Поштовани чланови породица, пријатељи,

Даме и господо,

Данас је један од најтежих дана на свету, дан када се обележава Међународни дан несталих. За нас у Србији, читав овај месец у знаку је сећања на страдале и нестале. И, нажалост, сваког месеца имамо неколико сличних дана које је важно обележити.

Ја лично не могу ни да замислим како се осећају породице које су некога на овај начин изгубиле – да не знају ни где су ни каква је судбина задесила њихове најмилије. Верујем да то не може нико ко није у таквој страшној ситуацији.

Зато желим данас да искористим поруку коју сам могла да прочитам почетком месеца, а написао ју је музичар Никола Демоња, чије делове желим да прочитам данас, не само зато што су на мене деловали изузетно снажно, већ и због тога што мислим да она осликава осећање људи који имају слична животна искуства:

„Мој брат од стрица је остао у кући, у свом селу Влаховић, на Банији, у августу, 1995. године. Никада нисмо сазнали шта се десило са њим, а камоли га људски, хришћански сахранили. Имао је 23 године и био је ненаоружан цивил. То су ти највиши етички и цивилизацијски стандарди.

На нашој земљи данас више нико не живи. Село мога деде, и мога тате, мојих предака, ја памтим само кроз неке магловите слике из детињства пре 1991. Наше куће, штале, њиве, ливаде, воћњаци и шуме, данас су само слика из прошлости које осим у нашим срцима и нашој души више нема", написао је Никола Демоња.

За друштво, независно да ли у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, или било где на земљиној кугли, важно је да све приче, све судбине буду изречене, да остану забележене као део колективног памћења и као подсетник да не смемо престати да тражимо нестале, да сазнамо њихове судбине и упознамо цео свет са њима, као подсетник да се ови свирепи злочини не смеју поновити.

Тужно је, али реалност, да толико деценија после трагичних збивања на тлу бивше Југославије, не само да нису истражене судбине несталих, већ се о тим судбинама некада не сме слободно ни говорити.

И због тога је важно да обележавамо овакве дане и веома ценим све који се тиме баве, а нарочито удружења породица несталих и убијених у ратовима.

Породице несталих особа морају да осете да је остатак наше заједнице свестан вашег губитка и тешкоћа са којима се суочавате.
И ми као држава морамо вам пружити још јачу дугорочну подршку и помоћ.


Треба да омогућимо да наша комисија за нестале, и друге институције које се баве несталима, добију још боље услове за рад, да повећају своје капацитете, како би се разрешио што већи број судбина.

Учинићемо све што је могуће да се сарадња са другим странама максимално побољша, да се обезбеди да потрага за несталима буде растерећена било какве политизације, јер питање несталих мора да се третира као црвена, цивилизацијска, линија преко које се не сме прелазити у дневно политичкој комуникацији.

То је питање достојанства једног друштва и начина на који ће оно градити своју будућност.

Расветљавање судбина несталих је једно од последњих незатворених поглавља ратова на простору бивше Југославије.

Без затварања тог поглавља наше друштво и друштва у окружењу неће бити у стању да превазиђу прошлост, да преболе старе, али још увек отворене ране, и да се окрену будућности.

Није, зато, решавање питања несталих само наша обавеза према жртвама и њиховим породицама, то је обавеза од прворазредног друштвеног значаја, како бисмо сви у региону заједно остварили морално право да у будућности пребројавамо успехе, а не жртве и зла која смо једни другима нанели.

Нестали и њихове породице не смеју бити таоци неуређених политичких односа међу државама и друштвима у нашем региону, јер ако је овај регион наш заједнички, онда је заједничка и обавеза да се једно болно питање реши удруженим снагама.

Време је да неке нове генерације стасају неоптерећене мржњом, не носећи на себи терет кривице за ствари које су се догодиле пре њиховог рођења. Време је за нови почетак, али њега, понављам, не може бити, пре него што сви заједно схватимо да није срамотно и непатриотски имати самилости и сажаљења према другима.

Једна јеврејска мудрост каже: "Памћење је трајно искупљење", а друга: "Они који забораве прошлост, осуђени су да је понове".

Не смемо више дозволити да нам се историја понавља. Морамо учинити све да разрешимо овај највећи изазов и упамтимо све што нам се догодило.

Ми морамо бити друштво које ће помоћи у расветљавању судбина, али и друштво које неће неговати освету и љутњу, већ охрабривати опроштај и изградњу заједнице на поверењу, и вери да наша заједничка будућност не мора и не сме да буде понављање прошлости.

Хвала Вам", поручила је Брнабић.