Званични сајт Владе Србије преноси у целини говор председнице Владе Ане Брнабић на Међународној конференцији о злочину из мржње и говору мржње:

"Уважени гости из иностранства и земље,

Ваше екселенције,

Даме и господо,

Драги пријатељи,

Имам потребу да, одмах на почетку, нагласим да ме је ваш позив да отворим ову конференцију о говору мржње и злочинима из мржње, учинио радосном и почаствованом.

Не зато што је реч о међународном догађају коме присуствују потврђени експерти из ових области, и не зато што је реч о догађају од изузетне друштвене и медијске важности, а понајмање зато што као премијерка имам обавезу да подржим сличне догађаје.

Радујем се, и зато сам овде, јер лично, искрено верујем да разговор, суочавање и отварање најтежих питања представља најбољи пут ка превазилажењу проблема и на индивидуалном, и на друштвеном плану.

Србија је – ми смо као земља, последњих деценија на више начина преживели историју. Кад боље размислим уживо смо и креирали и гледали историју. У тим процесима толико смо тога застрашујућег учинили и изговорили једни другима, истовремено учинивши толико тога сами себи да имам утисак да све то тешко може да се смести у један уобичајен људски животни век.

Сагледавање себе и тражење новог, другачијег и бољег пута неретко делује као поглед у огледало одакле вас гледа непознато лице. Али резултат тог суочавања истовремено је, верујем и пут ка отвореном прихватању других, који су другачији од нас, уз прихватање да разлике не морају водити у сукоб.

Као представница државе поносна сам што наша земља има усвојене антидискриминационе законе и што извештаји релевантних међународних тела и организација потврђују да се област људских и мањинских права у Србији унапређује. Ниво дискриминације мањинских група и припадника националних заједница јесте у опадању.

Ово друштво имало је снагу да направи искорак и од средине која се није либила да покаже физичко насиље над неистомишљеницима направи атмосферу која није претећа и не угрожава све нас, који ћемо у недељу мирно прошетати улицама Београда. И све то за мање од 15 година.

Када размишљам о нама као о појединцима или друштву у целини, често помислим да сви заједно дајемо превелики значај "гласној мањини" која ни у једном друштву не преза од тога да свој став прокламује као једини исправан.

Зато увек имам потребу да нас све заједно подсетим на чињенице које код мене, пре свега као грађанке, па тек онда као председнице Владе изазивају понос и искрено дивљење према овом друштву и искорацима које смо направили.

Упркос ратовима који су оставили дубок траг, у Србији данас живи чак 26 етничких или националних мањина, што је више него било где друго у Европи, 55.000 деце образује се на 15 језика, у чак осам локалних самоуправа у употреби је шест званичних језика.

Националне или етничке мањине представља чак 21 савет националних мањина, а сви они добијају подршку из буџета, што говори да Влада ради на њиховој интеграцији у ширу заједницу. Доказ за то је и чињеница да Републичком савету националних мањина председава председник Владе.

Ово друштво је у последње три године положило један нови тест, који се зове мигрантска криза. Кроз нашу земљу прошло је више од милион људи из угрожених земаља, а наши грађани показали су велико гостопримство пружањем помоћи људима у невољи.

Србија никада није затварала границе ни подизала зидове на шта као друштво у целини треба да будемо поносни. Прошле године је у сарадњи са Уницефом 200 ученика миграната похађало школе у Србији, а ове године чак 645 похађа школе на територији 17 локалних самоуправа где се налазе колективни центри.

Увек волим да напоменем ове ствари, јер сам непрестано под утиском да нисмо свесни колико велики и значајан пут смо прешли као друштво и изнова имам потребу да то јавно нагласим, јер један искорак даје снагу да се начини други.

Сва ова постигнућа, иако важна и велика, ипак не могу умањити значај покретања дијалога о толеранцији и поштовању саговорника са којима се не слажемо у јавном говору и деловању.

Она не смеју бити изговор да толеришемо говор мржње само зато што тај говор није праћен физичким насиљем. А морамо се исто тако сетити, да је говор мржње пре само пар година био увертира у физичко насиље.

Заједно, такође морамо да се подсетимо да представници мањинских група на водећим јавним функцијама представљају реткост и у много развијенијим друштвима.

Ипак, друштва се међусобно разликују не по броју припадника мањина који се налазе на истакнутим функцијама, већ према томе како се друштво односи према њима.

Упркос томе што смо на пољу људских права напредовали, наше друштво у неким сегментима и даље показује збуњеност и неразумевање да различитост није недостатак, већ напротив основ за развој друштва које свима даје једнаке шансе.

Важно је да смогнемо снаге да причамо о томе, јер нас ћутање удаљава од друштва какво желимо да постанемо, а то је друштво владавине права у коме је сваки појединац важан и где је толеранција према другима усвојен кодекс понашања.

Различитост и толеранција не смеју се свести искључиво на препознавање и уважавање припадника ЛГБТ популације, већ и на друге мањинске групе.

Реторичка су, али и суштинска питања – колико је на пример Рома потенцијално и стварно угрожено оног тренутка када прекораче праг свог дома, колико њих не пријављује насиље, и то не због полиције, коју морам да похвалим овом приликом, већ зато што пријава подразумева и откривање разлога, социјалну изложеност. Морам да поменем особе са инвалидитетом које често чак немају ни могућност прилаза државним институцијама где треба да обаве неки посао.

Сетимо се жена и деце жртава насиља, особа које пате од тешких и ретких болести.


Никада не смемо да заборавимо глумца Драгана Максимовића. Смртно је страдао ту, у нашем комшилуку, у центру града, не на некој периферији, само због процене убица да не задовољава њихове сопствене критеријуме припадања одређеној етничкој групи.

Није велики корак од говора мржње до злочина из мржње. У томе макар ми имамо искуство.

Убеђена сам да мржња не може да се искорени само кажњавањем, добрим законима и њиховом стриктном применом. Одговор на испољавање мржње мора да је још нешто.

Разговор, уважавање другачијег мишљења, разумевање критике, стрпљење, отвореност, суочавање са собом, политичари који дају пример, професори у школама који уче децу толеранцији, медији који треба да имају и едукативну улогу. Све ово, али свакако и не само то, видим као пут да поправимо однос једних према другима, у разним областима.

Сви знамо да се степен демократичности једног друштва мери односом већине према мањини. Као припадница те мањине, имам право да кажем и да ја, и да ми, морамо имати стрпљења. Да не будем погрешно схваћена, не мислим на трпељивост и на трпљење бруталности, мислим на људско стрпљење.

Колико је за једну породицу, без обзира на то где на планети живи, проблематично, када се суочи са оријентацијом неког свог члана која одудара од породичне традиције, једнако је и за друштво у целини трауматично мењање укорењених стереотипа и ставова.

Србија није изузетак у томе, а мислим да смо, последњих година, уз велики напор који смо уложили у прихватању различитости доста напредовали.

Област људских и мањинских права тема је која се никада не завршава, која нема краја. Ниво тих права, која су неупитна, није закључен ни у најдемократскијим и најтолерантнијим друштвима, јер модерно доба стално поставља нове изазове.

У људској је природи, у нашој је суштини, потреба за непрекидним освајањем што већег простора слободе. Зато је, између осталог, освајање слободе једна од најтежих, најкомплекснијих и најузбудљивијих тема у различитим друштвеним, научним и уметничким областима.

Као грађанка желим да живим у друштву, у коме је Парада поноса вест на нивоу информације, која се односи на затварање улица за саобраћај. Да тај догађај буде значајан онима који га организују и грађанима и грађанкама који у њему желе да учествују, без вишемесечних тензија пре и после њега.

Као премијерка имам обавезу и дужност да кажем да ова држава и њене институције одлучно стоје иза својих грађана и грађанки једнако штитећи њихова права, без обзира да ли припадају већини или су по рођењу, оријентацији или личном одлуком припадници неке од мањинских група.

То је моја порука.

Дозволите ми сада да изнесем неколико личних реченица.

Многи ме критикују. И ја са тим немам никакав проблем, јер обављам јавну функцију која је подложна суду јавности. Оно што ми смета јесте неутемељена критика која се заснива на површним оценама. Не знам да ли је бесмисленије када се чује да због другачије сексуалне оријентације нисам достојна да водим Владу или да сам постављена да водим Владу управо и само због тога.

Драги пријатељи,

Још једном хвала на указаној части да говорим овде пред вама. Нека ова конференција буде додатни подстицај нашем друштву да начини још један искорак.

После несумњивог опадања броја физичких напада на особе које се разликују од већине, једнако је важно да престанемо да се повређујемо речима.

Ма колико шамар може произвести бола тежина речи често је далеко болнија. Зато нека ова конференција допринесе међусобном разумевању и уважавању, слободи да се испољимо као личности без страха од личног кајања и друштвене осуде.

Желим вам успешну конференцију и проглашавам је отвореном", поручила је Брнабић.